Када се нађемо у ситуацији да блиска особа пролази кроз тежак период, често одмах помислимо: Како могу да решим ово? Шта треба да кажем? Међутим, журба да се понуди решење може учинити да се људи осете одбачено, а не подржано.

Стручњаци кажу да је најбољи начин да будете уз некога тај да му најпре помогнете да се осети саслушаним, а тек касније, ако то жели, понудите савет.

Ево како можете да пружите подршку вољеној особи – без тога да одмах почнете са саветима.

Запитајте се кога заправо покушавате да умирите

Пре него што било шта кажете, на тренутак се запитајте: „Да ли ће оно што намеравам да кажем помоћи мени или њој/њему?“ Одговор би вас могао изненадити.

Давање савета често више умирује нас него што заиста помаже другој особи. Гледати некога кога волите како се мучи изазива неизвесност и у нама – управо зато је тако тешко одолети потреби да се одмах умешамо и покушамо све да поправимо.

Истина је да вероватно не можемо да решимо оно са чим се та особа суочава. Не можемо знати да ли ће добити посао, да ли ће веза успети или како ће се завршити нека тешка одлука. Уместо да покушавамо да уклонимо неизвесност, требало би да јој помогнемо да научи да је поднесе.

Терапеути предлажу да кажемо нешто попут: „Можда сада не мораш да имаш све одговоре.“ Подржати некога значи помоћи му да открије да може да издржи и онда када још не зна шта будућност носи.

Помозите јој да се осети мање усамљено

Пре него што савет уопште може да има смисла, људи морају да осете да их заиста разумемо.

Готово је боље да у тишини седимо поред драге особе у проблему, уместо да покушавамо да решимо њен проблем. Најкориснији одговори често су кратки – и не почињу са „ја“: „То звучи баш тешко“. „То је стварно много“. „Баш је безвезе.“

Ако су искрено изговорене, ове реченице дају до знања особи да не мора сама да носи терет својих осећања.

Не морамо да решимо њен проблем – довољно је да останемо уз њу довољно дуго да се осети схваћеном.

Једна од реченица коју терапеути посебно препоручују гласи: „Могу ли само мало да будем уз тебе у овоме, да не будеш сам/а?“

Дозволите им да остану најбољи познаваоци сопственог живота

Циљ није да знате више од особе испред себе, већ да јој покажете да је видите и разумете.

То почиње емпатијом, али многи нису сигурни како она заиста звучи. Реченице попут: „Има смисла што се тако осећаш“, „Разумем зашто се тако осећаш“, су добар почетак, а затим би требало да дозволимо особи у проблему да води разговор.

Нека она буде најбољи познавалац онога што дели са нама.

Најбржи начин да се неко осети несхваћеним јесте да се понашамо као да боље од њега разумемо његову ситуацију.

Ако желимо да некога усмеримо ка некој одлуци, боље је питати уместо саветовати.

Не претпостављајте шта им је потребно

Не желе сви исту врсту подршке. Уместо да претпостављамо шта би помогло, боље да питамо. „Ту сам за тебе. Шта ти је потребно?“, „Да ли желиш да покушамо да решимо проблем? Или само да седим и слушам?“

Потребно је само неколико секунди да то питате, а тиме можете избећи једну од најчешћих грешака – да решавате проблем који друга особа никада није тражила да решите.

Неки људи неће знати шта им је потребно, и то је у реду – можете препознати њихове сигнале током разговора. Али многи врло добро знају шта желе, било да је то охрабрење или само осећај да не претерују у својој реакцији.

Успорите

Понекад је највећа подршка – не учинити ништа. Барем на тренутак. Та једна кратка пауза често ће особи донети много више осећаја сигурности и смирености него било које речи.

Ако одмах почнете са: „Јеси ли пробао...“, можете је гурнути ка решењима пре него што је уопште стигла да обради оно што осећа.

Постоји и физиолошки разлог зашто мирно присуство помаже. Наш нервни систем се усклађује са нервним системом друге особе – то је суштина ко-регулације, објашњавају терапеути.

Зато и претерано драматичне реакције могу имати супротан ефекат. Ако кажете: „Боже, то је страшно!“, ненамерно можете учинити да особа стекне утисак да су њене емоције нешто чега треба да се плаши.

Смиреност, с друге стране, шаље супротну поруку: „Твоја осећања имају смисла и можеш да их преживиш.“

Уместо решења – покажите радозналост

Ако осетите потребу да кажете некоме шта би требало да уради, поставите питање.

„Звучи као да један део тебе већ зна шта би урадио. Шта те спречава?“

Уместо да некоме дате одговор, овакво питање га подстиче да размисли шта га заиста кочи.

Истовремено има и практичан ефекат. Када се жалимо или желимо да се издувамо, обично смо заглављени у сопственим мислима. Добро питање може помоћи особи да крене напред – без тога да ви решавате проблем уместо ње.

Не преузимајте туђи проблем

Пре него што пожурите да решавате нечији проблем, много је важно да себи поставимо једно једноставно питање: „Чији је ово заправо проблем?“

Чак и када имамо најбоље намере, преузимање контроле може учинити да се друга особа осети као да не верујемо да је способна сама да се избори.

Када решавамо проблем уместо некога, у суштини му поручујемо: „Не верујем да можеш сам, па ћу ја то урадити уместо тебе“,

Уместо тога, подсетите особу на оно што већ уме. „Видео/видела сам те како си и раније успешно пролазио кроз тешке ситуације.“

Прескочите „светлу страну“

Када неко пати, природно је да пожелимо да га охрабримо. Али ако то учинимо прерано, такве речи могу звучати као умањивање његових осећања.

„Разведри се“ или „Биће све у реду“ често не делују утешно јер нико нема кристалну куглу.

Ни поређења попут: „Другима је и горе“ обично не помажу. Она умањују нечије искуство уместо да га признају.

То не значи да не треба пружити наду – већ само да је важно када ћете то учинити.

Најпре признајте бол, а потом понудите охрабрење: „Знам да ће ово проћи. Али сада је стварно тешко и ја сам ту уз тебе.“

Људи ће много лакше поверовати нашим речима охрабрења када осете да смо најпре разумели кроз шта пролазе.

Будите присутни делима, а не само речима

Подршка није само оно што кажете – већ и оно што учините.

Мали, практични гестови могу бар мало да растерете особу у тренуцима када јој и свакодневне обавезе делују непремостиво. Још боље – немојте чекати да вас замоли за услугу.

А ако заиста нисте сигурни шта би помогло, немојте дозволити да вас то спречи да се јавите.

На крају, циљ није да сваки пут кажете савршену ствар или да увек савршено реагујете.

Није поента у томе да све урадимо како треба. Поента је да покажемо да нам је стало.