Isti problem sam rešavao prošle godine u Sarajevu pred kratki razgovor sa Rejom Vinstonom, tada odlučivši da pomenem ono što teško da će neko drugi a slutim da bi mu moglo biti intimno bitno (film „Last Orders“).

Ovaj put, odabrao sam meni dragi film „Metrolend“ po romanu Džulijena Barnsa (i sa predivnom muzičkom temom Marka Noflera), usputno konstatovavši da je fina, srednjeklasna glavna junakinja verovatno bliža Emili Votson od žrtve verskog fanatizma koju je igrala u filmu „Breaking the Waves“ („Kroz talase“) Larsa fon Trira.

Emili Votson se složila, možda iz pristojnosti, možda jer to zaista misli, da bi devedesetominutni „master klas“ koji je održan sledećeg jutra u Bosanskom kulturnom centru otkrio da prve dve uloge Emili Votson zapravo dotiču krajnosti sastava njene ličnosti.

Naime, njena porodica je pripadala Školi ekonomske nauke, sektaškom udruženju, jednim delom baziranom na hinduističkom učenju, koje je zagovaralo apsolutnu poslušnost nevelikoj zajednici – a koja je na ispravnom putu za razliku od ostatka društva.

Kontrasti su bili intenzivni: pod uticajem Škole ekonomske nauke, poslušnost je bila na ceni a rodne uloge „uklesane u mermer“, i u domu Votsonovih nije bilo televizora, ali je porodica imala širok spektar interesovanja koji je uključivao redovno odlaženje u bioskop (trosatna „Deca raja“ Marsela Karnea iz 1945. su bila prvi film koji je malu Emili oduševio i usmerio u pravcu nekakvog umetničkog poziva).

Takođe se i neumorno čitalo, sa „Ratom i mirom“ koji je unet u um sa osam godina.

Kada je izabrana za glavnu ulogu u „Breaking the Waves“, morala je da ode po odobrenje čelnika sekte koji su joj rekli da je odbije jer uključuje obnaživanje.

Ona nije bila raspoložena da im se povinuje, na šta je usledila oproštajna poruka: „idi onda svojim nedostojanstvenim putem“.

Ispada da „Breaking the Waves“ zapravo ima mnogo više intimnih poveznica sa Emili Votson nego što sam mislio, dok je na sam stvaralački proces odrastanje uticalo podsvesno.

Votson kaže da je u tom periodu bila u dubokoj negaciji, da je od svih, uključujući i sebe, skrivala detalje odrastanja, što je uz fon Trirov brzinski tempo rada dovelo do instinktivnog nastupa (Stelanu Skarsgardu je tek kada su igrali u seriji „Černobilj“ ispričala šta je sve nevoljno ali ispostaviće se blagotvorno unela u „Breaking the Waves“).

Tajna je jedan od osnovnih sastojaka velikog glumca.

* * *

Nedavno sam sa svojom dvanaestogodišnjom ćerkom gledao seriju „Male žene“ iz 2017. godine. Kada sam joj rekao „možda ću intervjuisati ovu glumicu za par meseci“, njena prva reakcija je bila „koliko će oni da ti plate za to?“. Što me podstiče da vas pitam da li mislite da nove generacije postaju sve više materijalističke? Da li su prioriteti mladih glumaca isti kao vaši kada ste počinjali?

– Ima ih raznih, veliko je to društvo („it’s a very broad church“). Radila sam sa mladim glumcima čija je nadarenost jako uzbudljiva, koji su posvećeni najvišim standardima stvaralaštva, umetnosti, posvećenosti, obrazovanja. Naravno, uvek ima i onih kojima je novac glavna motivacija.

Zanima me kako ste pristupili filmu „Metrolend“, neposredno posle rada na filmu „Breaking the Waves“ („Kroz talase“)? „Metrolend“ je film o konceptima življenja, gluma je distancirana, kontrolisana…

– Jeste.

…a „Breaking the Waves“ je zahtevao krajnje uranjanje u unutrašnje mehanizme ljudskog bića. Kako nalazite glumački jezik kada su pred vama tako kontrastni pristupi pripovedanju?

– U toj fazi karijere sam i dalje postepeno poimala o čemu se radi. U suštini nisam znala šta mi se dešava. Mislim da je jedan od razloga zašto „Breaking the Waves“ funkcioniše upravo to što nisam znala šta radim. Moj pristup je bio vrlo širok, nisam imala sposobnost da uređujem ili nadgledam samu sebe. Već na filmu „Metrolend“ sam počinjala da bivam svesna svega što me okružuje. Opet, priča je potpuno drugačija, i moja junakinja je srednjeklasna, uzdržana.

Bliža vama na neki način?

– Tako je.

U „Ekvilibrijumu“ je, pak, glumac sluga priče.

– Jeste.

Šta mislite, vezano za priču „Ekvilibrijuma“, približavamo li se trenutku kada će osećanje postati prekršaj?

– Ne znam ide li to toliko daleko, do samog osećanja. Mislim da je mobilni telefon opasan, da stvara dehumanizovanost. Daje pristup svim mogućim verzijama stvarnosti, u isto vreme ne omogućavajući istinski doživljaj. Postoji glad za ljudskim kontaktom, kao i za fizičkim doživljajem zajednice.

Niste intenzivno politička osoba, ali ipak bih vam rekao da dolazim iz Srbije u kojoj se već skoro dve godine dešava studentska pobuna…

– Da, znam.

…kao i opšta borba za pravedno društvo. Stvari postaju sve ozbiljnije, sve opasnije, sa represijom prema slobodnim medijima, studentima, aktivistima, protivnicima režima. Koje bi bilo vaše šire mišljenje o buntu? Ili malo uže, o ulozi umetnika u buntu?

– Još u vreme devedesetih, kada sam ja počinjala, ako pogledate kako je umetnost doprinosila društvenim protestima… To je bila era kraja aparthejda, i kada vidite koliki je u tome udeo imala muzika…

Recimo, aktivnosti Pola Sajmona…

– Da, pokret „Oslobodite Nelsona Mandelu“, i svi koji su se pridruživali, umetnici iz svih delova sveta. Pa onda, pogledajte koliko je kreativnosti okruživalo proces rušenja Berlinskog zida, koliko je umetnost pomogla u razumevanju svega što se dešavalo. Mislim da svuda gde postoji veliki sukob, umetnost igra važnu ulogu. Na primer, ovaj festival je osnovan tokom rata. Umetnost je važna koliko i disanje, to je način na koji se izražavate, na koji procesuirate stvari. Kreativni protest je zaista bitan. Znate, bez protesta… umiremo.