Ne znam pouzdano zašto se za nekim plače više nego za drugima, i sumnjam da iko to zna. Umiru pisci koji su pisali bolje od nje i o tome izađe jedan tekst u kulturnoj rubrici. Ovih dana se piše svuda, uključujući i portale koji su je godinama koristili za klik-bejt naslove, pa nisam siguran koliko od toga uopšte jeste žalost.

Prvo što mi padne na pamet je da je govorila bez računanja, a onda odmah pomislim da to zvuči kao rečenica iz posmrtnog govora. Pokušaću preciznije.

Većina nas svakodnevno proguta po nekoliko rečenica. Na sastanku, za porodičnim ručkom, u komentaru koji otkucamo pa obrišemo pre nego što ga pošaljemo. Razlozi su obično sasvim razumni i ja bih ih u svakom pojedinačnom slučaju branio. A onda vidimo nekoga ko ih ne guta i ko posle toga i dalje ima posao i ljude oko sebe.

Mislim da je to bilo ono najvrednije kod nje. Nisam siguran da je zasluga prava reč, jer ima ljudi kojima to jednostavno ide, kao što nekome ide matematika.

Nervirala je mnoge, ponekad i mene, i ne bih to sada da pretvaram u kompliment. Umela je da bude nepravedna prema konkretnim ljudima, i to grubo. U ovakvim tekstovima se to obično prećuti, pa onda cela stvar zvuči lažno.

Poslednji tekst koji je objavila bio je o medicinskim sestrama na riječkoj onkologiji i o smenama koje traju dvadeset četiri sata. Napisala je da je u grupi onih kojima je najteže i da baš zato zna da joj nije najteže.

Godinama je govorila da hoće eutanaziju u Švajcarskoj. Poslala je dokumentaciju, primili su je. Kad je došlo vreme, više nije mogla da uđe u auto.

Na njenom profilu je juče osvanulo da je otišla na područje bez signala.

Dragan Radovančević

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.