Svi mi žitelji koji imamo prebivalište ili imovinu, koji zbog potrebe posla često putujemo na potezu još neizgrađenog puta, odnosno brze saobraćajnice Dunavski koridor, suočeni smo sa mnoštvom problema u prevozu i polako gubimo strpljenje zbog probijanja rokova izgradnje, maltretiranja zaobilaznim putevima, oko Vranovca, ako te prečage uopšte možemo nazivati putevima, bolje rupama koje nas primoravaju da trajno upropastimo vozilo.

Surovošću i kaznama nadležne Požarevačke policije koja uvodi danak (čitaj: nadzorne kamere), na delovima trase u izgradnji gde vertikalna signalizacija o ograničenju brzine ne odgovara stvarnom stanju o bezbednosti saobraćaja.

Čitavih pet-šest kilometara na potpuno pravom putu kod skretanja za Bare Kasidol ograničenje je 50 km, što je potpuni apsurd i služi samo domaćim haračlijama u plavom da kažnjavaju vozače i ubiru dobar danak, verovatno je investitor, država, u buli i nema para da završi ovaj put koji je služio predsedniku jedne sekte da se pred svim izborima na svim kanalima hvali na sva usta.

Na trasi koridora sve je manje radova, i vozači se vrte ko na vašarskom ringišpilu. Da ne govorimo o kružnim tokovima projektovanim na svakih desetak kilometara i do Golupca ih ima oko petnaestak, tako da se o ovoj trasi uopšte ne može govoriti kao o brzoj saobraćajnici jer što nepomenik u svojoj hvali pominje nekih sat i po do Golupca može samo da se sanja. Možda su mu dali podatke o letećim vozilima.

U svakom slučaju, put je u izgradnji, a kad će se završiti, „ne zna se“, ili možda sazna ta Đekna. Zato vreme biće još hvalospeva o prvom srpskom neimaru i njegovoj ograničenoj sekti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.