Zaista u Srbiji u poslednje tri decenije hibridni kukuruz niče slabije nego ove monstrum-krstače. Visoki su i do petnaest-šesnaest metara, teški i visoki koliko i omanja zgrada, a niču brže nego korov posle letnje kiše.

Postavljaju ih strateški – najčešće na samom ulazu u grad, na prometnim raskrsnicama i kružnim tokovima. Kao da ti neko čim pređeš granicu varoši kaže: „Dobro došao, brate. Ovde ti je već rezervisano mesto. Samo polako.“

Ako se pitate ko su ti vredni majstori što ih masovno štancuju i razmeštaju po celoj zemlji Srbiji – odgovor je bolno jednostavan: naši dragi novovernici. Oni isti koji veru praktikuju kao da skupljaju sličice fudbalera iz Paninija – samo što umesto Mesija lepe Isusa, a umesto albuma grade krstače veće od spomenika knezu Mihailu.

Vulgarni su, glasni i nepresušni u svom entuzijazmu. Kad im pop da blagoslov, kreću kao da grade piramide – samo što umesto faraona slave sopstvenu pobožnost i dobru fotku za društvene mreže.

Najzabavnije (ili najtužnije) od svega je što niko živ ne sme da im kaže ni „pardon“.

Lokalne vlasti, saobraćajna policija, urbanisti, komunalci – svi se prave mrtvi. Jer ko hoće da rizikuje da ga optuže za „rat protiv vere“ i da mu sledeća krstača nikne tačno ispred ulaznih vrata?

Bolje ćutati i gledati kako nam se država polako, ali sigurno pretvara u najveće otvoreno groblje u Evropi.

Jer realno – već i liči na groblje. Samo što na pravom groblju bar postoji neka pristojna mera. Tamo su krstovi normalne veličine, a ovde ti neki krst viri tri sprata iznad krova i kao da ti šapuće kroz vetar: „Ne brini, sine, i ti ćeš jednog dana tu negde. Samo se opusti.“

A nekima, izgleda, nije jasno ni ono najosnovnije: krst nije simbol života, radosti ni prosperiteta. Krst je, braćo i sestre, simbol smrti. Simbol patnje i kraja.

Pa šta je zapravo poenta ovih betonskih i metalnih divova?

Da nam podignu spomenike još dok smo živi i zdravi?

Da nas unapred obeleže kao sledeće kandidate za onaj svet?

Ili im je život toliko dosadan i prazan da im neprestano hvataju napadi pagansko-crkvenog neizdrža, pa moraju da ga leče sa deset kubika betona i tri tone farbe?

U svakom slučaju, ako nastave ovim tempom, uskoro više nećeš moći da uđeš ni u jedno selo a da ti se ne učini da si već na groblju.

A mi ostali? Mi samo treba da se prekrstimo. Levom. Desnom. Pa još jednom – za svaki slučaj

Milutin Mlađenović, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.