Гуштера су ухватили припадници Карабињерске јединице "Cites" из Модене, уз помоћ волонтера из центра за опоравак дивљих животиња "Il Pettirosso". Оваква животиња може нарасти до метар и по и тежити до десет килограма. Изгледа застрашујуће, али аргентински тегу по природи није агресиван. Проблем је био другачији: брз је и добро зна да се сакрије, па хватање није прошло лако.

Ветеринари специјализовани за егзотичне животиње прегледали су га после хватања и утврдили да је здрав. Сада је под судском запленом, док му се не пронађе место у установи овлашћеној за држање егзотичне фауне.

Карабињери у међувремену траже власника, јер постоји сумња да је животиња напуштена, а то је по италијанском закону кривично дело.

Случај из Нонантоле није усамљен, и зато је поново покренуо причу о томе колико су егзотичне животиње данас присутне у италијанским домовима. Змије, игуане, гекони, камелеони, корњаче: све се чешће бирају као кућни љубимци, углавном зато што делују необично, другачије од класичног пса или мачке.

Само, гмизавци нису припитомљене животиње у оном смислу у ком то јесу пси и мачке, који су вековима живели уз човека. Њима треба одређена температура, влажност, светлост, исхрана, адекватан простор, а без тога се лако разболе.

Често се све своди на импулсивну куповину: мала животиња из продавнице временом порасте, постане скупа и захтевна за негу, и онда неко одлучи да је једноставно пусти у природу. То је, по правилу, најгоре што може да уради.

Америчке водене корњаче, пре свега врста trachemus scripta, добар су пример како то иде. Годинама су се продавале као ситни љубимци у малим посудама са пластичном палмицом. Кад порасту, многе заврше у језерима, рекама, парковима.

Врста се раширила по свету и данас угрожава домаће животиње, рецимо европску барску корњачу (emus orbicularis), једноставно зато што мења равнотежу екосистема у који не припада. Пуштена у природу, таква животиња не постаје слободна, него проблем за врсте које нису спремне да се с њом такмиче.

Леопард гекон је међу најтраженијим, због боја и малих димензија, иако и њему треба контролисана температура и посебна исхрана. Брадати змај, пореклом из Аустралије, тражи простран тераријум, УВБ светло и пажљиво смишљену исхрану.

Зелену игуану људи бирају због егзотичног, готово праисторијског изгледа, али она може да прерасте метар дужине и захтева негу коју мало ко заиста може да обезбеди, па многе на крају буду напуштене. Краљевски питон, кукурузна змија, боа: неке од ових змија живе и преко двадесет година, што значи деценије одговорности, не само тренутну одлуку.

Трговина многим егзотичним врстама регулисана је Cites конвенцијом, која контролише порекло животиња и покушава да спречи илегални промет и заштити угрожене врсте. Али закон решава само део проблема. Остатак је на људима који одлуче да доведу дивљу животињу у свој дом, знајући или не знајући шта их чека.

Куповина гмизавца није хир за једно поподне, него обавеза која у неким случајевима траје деценијама, док се животиња развија у нешто много веће и захтевније него што је била у продавници.

Случај тегуа код Модене само је још један у низу: неко га је донео кући из радозналости или фасцинације, а он је завршио напуштен, далеко од свог природног окружења.

Не мора да значи да су сви који држе гмизавце неодговорни, многи им посвете и време и знање. Али иза сваке такве животиње стоји живо биће са сопственим потребама, и екосистем који није спреман да је прими ако побегне или буде пуштен.

Пре него што неко донесе кући необичну животињу, можда највише вреди поставити себи једно питање: да ли јој заиста може пружити живот какав јој треба, не само док је мала и слатка, него и после, кад порасте.