Слободан Стојановић био је дванаестогодишњи дечак када је са породицом избегао у суседно село, како би се склонили од припадника такозване Армије БиХ.

Дечак је туговао за својим псом и данима тражио од родитеља да се врате по њега.

Несвестан опасности и не схватајући објашњења родитеља, Слободан се искрао из куће, прошао све барикаде и кренуо кући по пса. Заробљен је, мучен и убијен.

Дечаково тело пронађено је у масовној гробници. Имао је одсечено ухо, распорен стомак и прострелну рану на глави. Слободана је убила жена, Елфета Весели, припадница диверзантског вода, и то је један од ретких случајева са правосудним епилогом.

Елфета Весели осуђена је на 13 година затвора.

"Осуђена је на тако мизерну казну да је то срамота. Можда ће ускоро да изађе ако је одслужила две трећине казне", истиче Стака Петровић из Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Зворник.

У Скеланима, 16. јануара 1993. године, Милица Димитријевић са двоје деце покушала је да побегне у Србију, преко моста ка Бајиној Башти. Снајперским метком убијена су јој оба сина. Александар је имао пет, а Радислав 12 година.

"Малог од пет година, који је седео позади, убили су директно у главу, а старијег, од 12 година, када је излазио", прича Милица Димитријевић, мајка убијене деце.

Брано Вучетић у рату је изгубио целу породицу. Тог дана у његовом селу Бјеловац убијено је 68 Срба. Брано је тешко рањен и одведен у логор у Сребреницу.

Имао је само девет година, а размењен је након 56 дана. Међу фотографијама страдалих, које су уочи обележавања постављене поред пута Братунац–Сребреница, налазе се и фотографије његовог оца, мајке и брата.

"Порука међународној заједници и целом свету је да су гинули не само муслимани већ и Срби. На тај дан су ми убили оца Радована и брата Миленка, који је имао само 17 година. Мајка је изгубила живот 16. септембра 1992. године. У року од три месеца изгубио сам целу породицу", сећа се Вучетић.

У Средњем Подрињу и Бирчу убијено је 3.267 српских цивила и бораца. Страдало је 47 деце.